Reklama i druge priče

Pulsiranje alter ega pred brendovima AlterEva

Pisci kratkih priča pred sobom uvek imaju zahtevan zadatak – kako da u sažetoj formi napišu priču koja će uspeti da zaokruži sve što joj je potrebno: temu, motiv i poentu – ali kada u tim literarnim vratolomijama podignu lestvicu vrednosti pa pomešanim žanrovima odjeknu izvanrednom glasnom porukom, onda je jasno da se ne radi samo o sjajnom književnom delu već i veoma talentovanom i snalažljivom književniku. Upravo je to postigao Martin Marković u svojoj zbirci Reklama i druge priče, pokazavši da je više od decenije razvijanje spisateljskog dara ne samo urodilo plodom nego je na dobrom putu da se izdvoji iz gomile mnogih i postane poznat po jedinstvenom izrazu i britkom prikazivanju sveta koji nas okružuje.

U 19 priča, koliko se nalazi u ovoj zbirci, prikazan je svet u malom zarobljen u simboličnom kavezu vlasnika tajanstvene kompanije AlterEvo, koja na manje ili više očite načine preko svojih neobičnih, neretko i bizarnih proizvoda, pokušava i, po svoj prilici, uspeva da agresivnim marketingom sebi podredi kupce. Svaki od likova koji se pojavljuju na ovim stranicama predstavlja njihove „žrtve” koje poput pauka love u svojoj mreži, indirektno im se rugajući koliko je dalek i klizav put od najdubljih želja do mogućnosti da se iste ostvare a ponekad i bez povratka kada se oni umešaju u njihove sudbine.

Čitanjem ovih priča ne može se prenebregnuti pomešanost raznovrsnih osećanja isto koliko i pomešanost žanrova uprkos njihovom kratkom i sažetom obimu. Međutim najviše dominira strah kao osnovno osećanje likova koje se preliva i na čitaoce unoseći im jezu, strepnju i neizvesnost elementima horora. Upotrebljavajući veoma često teme smrti, mističnog i onostranog koje se otvoreno mešaju sa realnošću, pisac se lako otiskuje u svet duhova i demona, humanoidnih čudovišta koja isisavaju dušu iz svih onih koji su, zarad ostvarenja nekih najbitnijih snova, spremni da svoju dušu trampe sa nečastivima. U sumornim atmosferama lavirinata svesti i podsvesti svojih junaka on nas vodi kroz zastrašujuće scene stvarnog i nadrealnog, iracionalnih snova i halucinacija i stvarnosti među kojima se granice sasvim lako brišu i ne zna se gde počinje jedno, a završava drugo. Bliže ili dalje, ali svakako najdragocenije uspomene lako hvataju u zamku čoveka osetljive duše, izmanipulisanog i prevarenog zloslutnim dohvatom ostvarenja želja, večno ga zarobljavajući u sopstvene mreže nervnih rastrojstava i hranjenja najužasnijih bića njegove mašte i zbilje.

Na drugom mestu je osećanje zabrinutosti kao posledica distopijskih elemenata u pričama. U svakoj od njih skriva se neko naizgled „prekretničko” naučno dostignuće, neka vrsta novog iskoraka ka zauzdavanju ili nadigravanju prirode, koji na kraju obavezno nose dalekosežne i nepopravljive posledice za celo čovečanstvo. Tehnološki napredna ljudska rasa tako postaje razapeta sopstvenim kompleksima više vrednosti, izjednačavajući se sa gospodarima sveta, iza čijih napumpanih ega ne stoje samo nezadovoljstva i patnje običnih „malih” ljudi već i više inteligencije koje na zagonetan način uspevaju da se domognu nove planete kao lakog plena ili ih ljudi sami, iz sopstvenog (ne)znanja puštaju u svoj naizgled savršeno ustrojen svet, koji je ništa drugo do opsena i večni tobogan nekontrolisanih spustova dobra i zla.

Tri priče koje se nalaze na početku, kraju i samoj sredini, poput čvrstog tkiva obgrljuju i prokrvljuju zbirku, udišući joj život koji poput svih misterioznih sfera, piramida, okeana, demona, ali i čiste duše čoveka, pulsira kroz stranice. One u sebi nose najjasnije podeljene i povezane elemente tragičnih i komičnih elemenata, satiru i stravu, tvoreći grotesku u svom najboljem izdanju. Nudeći najčudnije proizvode koji su se ikada pojavili na tržištu, pisac kroz njih na satiričan način upućuje gorko-dobroćudni podsmeh svim marketing ekspertima koji neretko prodaju maglu, perfidno ciljajući najranjivija mesta ljudske duše da na njima zgrnu profit. Tako se među reklamama AlterEva može pronaći najmorbidnije od najmorbidnijeg i pazariti od tableta za večni san i produžavanja vremena, antigravitacijskih bombi i savremenih tabli za prizivanje duhova sve do ponude za transplantaciju glave i Boo lutaka za sprdačinu sa ožalošćenima, naravno zajedno sa veštom ponudom opcija za plaćanje. Na taj način se prikazuje prava mala anatomija apsurda društva u kome živimo a čije se posledice prodaje i konzumiranja lako mogu ispratiti u ostalim pričama. U njihovom lovu na zaradu najlakše stradaju usamljeni, uplašeni, ostavljeni i otuđeni, stvarajući od kupaca likove spremne na mnoge (ne)moralne poteze u sopstvenom preživljavanju vratolomija sudbine, čineći ih čak i na tako skučenom prostoru kratke forme, kompleksnim i slojevitim junacima prema kojima često, kao čitaoci, gajimo ambivalentna osećanja.

Stvarajući priče kao pojedinačne sudbine (in)direktno uhvaćene u mrežu zloslutne kompanije za proizvodnju ljudskog stradanja i bede, na izvanredan način je satirom obuhvaćen, pored društva, i sam čovek, taj večiti potkusurivač sopstvenog alter ega. U retkim pobedama i čestim porazima nad samim sobom on sam popločava put lovcima na njegovu dušu, podnoseći sebe na oltar truleži i smrti za samo šaku slave i srk sreće, nudeći bolno jasnu istinu da dok god ima kupaca, mnogi AlterEvovi će imati šta da prodaju i na čemu da zarađuju. Tako zbirka od distopijske horor satire izrasta u psihološku noseći pred nama veliko ogledalo, ono isto koje kada sami spoznamo svoju vrednost, počinje da oslikava nadu u našim očima.

Jelena Dilber

Nova POETIKA

Moglo je to da bude obično veče. Sedela sam u kolima, zavaljena u sedište, gledajući kroz prozor. Ispred nas, na ivici puta, ugledala sam obrise male, tamne figure. “Stani!” povikala sam. Miloš je pritisnuo kočnicu uz blagi uzdah frustracije. Bio je umoran i nervozan. Izašla sam iz auta, i ugledala mačku.

Bila je prljava i izgladnela. Kad sam se sagnula, pogledala me je direktno u oči, potpuno mirna. Očekivala sam da će pobeći, ali nije. Podigla sam je i pritisnula uz sebe. “Odnećemo je kući,” rekla sam odlučno.

Miloš je odmahnuo glavom. “Ne. Ne treba nam mačka.”

“Gledaj je,” insistirala sam. “Ona nema gde da ode.”

Promrmljao je nešto o smeću i buvama, ali pustio me je da je ponesem. Kod kuće sam je okupala i nahranila, dok je Miloš sedeo na kauču, zureći u televizor i ignorišući nas. Ime joj nisam dala. Nisam imala osećaj da je potrebno.

Te noći, probudio me je neki čudan osećaj. Miloš je mirno spavao pored mene, ali nisam mogla da se oslobodim osećaja nelagodnosti. Ustala sam i krenula prema dnevnoj sobi, gde sam ostavila mačku. Sedela je na prozoru i gledala napolje, potpuno nepomična. Kad sam se približila, okrenula je glavu ka meni.

“Lepotice,” šapnula sam, nesigurno. Ali nešto u njenom pogledu izazvalo je jezu u meni.

Narednog jutra, Miloš je bio nepopustljiv. Rekao je da mačku ne možemo da zadržimo i da će se on pobrinuti za to. Pre nego što sam stigla da reagujem, odvezao ju je, ignorišući moje proteste. Satima ga nije bilo. Kad se konačno vratio, samo je mirno izgovorio: “Završio sam.”

Besno sam reagovala, osećajući kako mi se krv penje u lice. “Kako si mogao to da uradiš? Nisi imao pravo da odlučiš za sve nas! Miloše, ta mačka nije uradila ništa loše! Samo sam želela da joj pomognemo!” Glas mi je drhtao dok sam govorila. Miloš je stajao nepomično, prekrštenih ruku, sa izrazom lica koji je bio gotovo hladan.

“Zar stvarno ne shvataš?” nastavila sam, gotovo vrišteći. “To nije samo mačka! To je živo biće koje je tražilo pomoć! Kako si mogao da je baciš negde, kao da nije vredna ničega?”

On me je gledao mirno, sa izrazom lica koji me je još više razbesneo. “Da li uopšte imaš ikakvu savest? Kako možeš da budeš tako hladan, tako bezosećajan?” Pokušala sam da ga nateram da reaguje, da pokaže bilo kakvu emociju. Ali ništa. Samo je stajao i gledao u mene.

“Završila si?” pitao je tiho. “Već sam rekao, uradio sam ono što je bilo najbolje za nas. Ta mačka nije trebala da ostane ovde. Ne želim da se o tome više raspravlja.”

“Najbolje za nas? Ili najbolje za tebe?” uzvratila sam, osećajući kako mi glas puca. “Ne možeš samo da odlučuješ sam! Ovo je i moj dom, moj život!”

Miloš je klimnuo glavom, kao da je sve to već čuo, kao da moje reči nisu imale nikakvu težinu. Bez reči, samo se okrenuo i otišao u svoju sobu. Vrata su se zatvorila uz tresak, ostavljajući me samu u tišini dnevne sobe. Bes je još ključao u meni, ali sada se polako mešao sa osećajem nemoći. Uvek je bilo tako sa njim – miran, staložen, dok sam se ja osećala kao da gubim razum.

Međutim, te noći, dok smo večerali, mačka se vratila. Sedela je na pragu, mokra do kostiju, sa istim onim smirenim izrazom. Miloš je prebledeo, a ja sam ostala bez reči.

“To nije moguće,” promrmljao je. Ali pustili smo je unutra.

Od tog trenutka, stvari su počele da se menjaju. Miloš, koji je mrzeo životinje, odjednom nije mogao da skine pogled s nje. Kupovao joj je najskuplju hranu, igračke, čak i jastuk za spavanje. Uveče, umesto da razgovaramo, on bi sedeo na podu i mazio je satima.

Jedne noći sam se probudila sama u krevetu. Pronašla sam ga u dnevnoj sobi, kako spava na kauču, s mačkom u krilu. Pokušala sam da ga probudim, ali nije reagovao. Kad sam pokušala da uzmem mačku, krenula je da sikće na mene.

Miloš je postajao sve udaljeniji. Jednog dana, dok sam pokušavala da razgovaram s njim, samo je odmahnuo glavom i rekao: “Ona me razume.”

“Ko?” pitala sam.

“Mačka,” odgovorio je, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Noći su bile najgore. Sanjala sam oči koje me prate, glasove koji me zovu imenom, hladnoću koja prodire u kosti. Jedne noći sam se probudila s osećajem da nisam sama. Mačka je ležala pored mene, iako je nikad nisam puštala u spavaću sobu. Kad sam pokušala da je oteram, zarežala je, a Miloš je utrčao i viknuo na mene.

“Ona je sada deo nas,” rekao je. Njegove oči su bile prazne.

Postajala sam sve paranoičnija. Jedne noći, odlučila sam da se oslobodim mačke. Dok je Miloš spavao, stavila sam je u transporter i odvela daleko, u šumu. Ostavila sam je tamo i trčala nazad do auta, srce mi je lupalo. Ali kad sam stigla kući, mačka me je dočekala na pragu, sa onim svojim prodornim pogledom.

Miloš je stajao iza mene. “Šta si uradila?” pitao je hladno.

Pokušala sam da mu objasnim, ali nije hteo da sluša. “Ona je ovde s razlogom. Ti si ta koja ne pripada.”

Te noći sam ga zatekla kako šapuće mački. Njegove reči nisu bile na jeziku koji sam razumela. Pokušala sam da ga povučem, ali me je odgurnuo. Njegove oči su sada bile iste kao mačkine - svetlucave i hladne.

“Ona me voli više nego ti,” rekao je.

Nisam znala šta da radim. Čim bi mačka ušla u prostoriju, osećala bih se slabo, kao da mi izvlači energiju. Počela sam da se zaključavam u sobu. Osećala sam se kao zarobljenik u sopstvenom domu.

Jedne noći, sišla sam u dnevnu sobu i zatekla Miloša kako leži na podu. Mačka je sedela na njegovim grudima, a iz njegovih usta je izlazio crni dim. Pokušala sam da ga probudim, ali nisam uspevala.

Tada me je mačka pogledala, i po prvi put sam shvatila šta je ona — nešto što ne pripada ovom svetu. Nešto drevno i gladno.

Polako je ustala sa Miloševih grudi i okrenula se ka meni. Njene oči sijale su jezivim, zelenim sjajem, a iz njenog grla izlazilo je tiho, duboko režanje koje je zvučalo neprirodno, gotovo ljudski. Povukla sam se unazad, nogama zapinjući o tepih, dok mi se srce lomilo od straha.

“Ne prilazi!” vrisnula sam, i u panici sam dohvatila lampu sa stola i bacila je prema njoj. Lampa je pogodila zid i razbila se u komade, ali mačka se nije ni trgla.

Približavala mi se dok sam se povlačila prema zidu, zarobljena u uglu sobe. Njeno telo se transformisalo pred mojim očima – dlaka je počela da nestaje, a koža je krenula da se rasteže, poput mesa koje se topilo sa kostiju. Njene šape su postale tanke i izdužene, nalik kandžama, a zubi su sijali oštri poput noževa.

Udahnula sam duboko, pokušavajući da vrisnem, ali zvuk je nestao iz mog grla. Osetila sam hladan pritisak na grudima i nešto što mi je oduzimalo snagu. Njeno lice bilo je tako blizu mog da sam mogla da osetim njen smrad i trulež.

Pokušala sam da se borim, da udaram i grebem, ali moje ruke su prolazile kroz nju kao kroz dim. Njen pogled me je paralisao, a poslednje što sam videla bilo je njeno zlokobno lice na kojem se nalazio ljudski osmeh.

Sve je postalo crno. U trenutku shvatila sam da sam bila samo još jedan deo njenog beskonačnog obroka.

“Da li je porota donela jednoglasnu presudu?”

“Jesmo, časni sude.”

“Kako glasi presuda?”

“Kriv je!”

Ovako se završilo suđenje u kojem su me osudili na dvadeset godina zatvora zbog ubistva najboljeg druga. Nisu bili blagi prema meni iako su znali zašto sam to uradio.

Zatekao sam ga kako se nabacuje mojoj dvanaestogodišnjoj ćerki. Svako bi u mojoj situaciji reagovao burno. Nisam želeo da se sve završi smrtnim ishodom, ali... Bes mi je pomračio razum. Nisam uspeo da se zaustavim na vreme. Najgore od svega, dok sam mu glavu razbijao o zid, moja ćerka je sve to posmatrala iz drugog kraja sobe. Nikada je nisam video tako uplašenu. Nadam se da će jednog dana shvatiti da sam samo pokušavao da je zaštitim. Ne bih mogao da podnesem da me mrzi do kraja života, mada... sada to više nije ni važno.

Dvadeset godina ću provesti iza rešetaka. Za to vreme, i ona, i moja supruga verovatno će nastaviti svoje živote, ostavljajući me iza sebe kao najgoru životinju. Kao čoveka koji je počinio ubistvo pred detetom.

Moj advokat mi je rekao da se ne nadam smanjenju kazne. Uložio je žalbu, ali najbolje što mogu da očekujem jeste da izađem iz zatvora samo par meseci ranije u slučaju dobrog vladanja. “To je to”, pomislio sam. Moja sudbina je zapečaćena. Ovo je moj novi život.

Svakog dana sam očekivao posetu supruge i ćerke, ali to se nije dogodilo. Umesto njih, jednog jutra, pojavio se stariji čovek u uniformi neke firme koju nisam prepoznao. Tražio je da razgovara sa mnom.

“Mogu da ti pomognem da izađeš odavde za samo nekoliko dana”, rekao je podižući fasciklu sa znakom nepoznatog brenda koji je imao i na uniformi - „AlterEvo“.

“Kako?” upitao sam kroz osmeh, ne shvatajući ga ozbiljno.

“Sve što treba da uradiš jeste da pomogneš jednom dečaku da se oslobodi viška kilograma. Radi se o mladom momku sa morbidnom gojaznošću. Pokušavao je na razne načine da reši problem, ali bojim se da mu samo posebna procedura može pružiti novu šansu za život.”

“Sve ovo... samo da bi neki klinac smršao?” odgovorio sam i počeo glasno da se smejem.

“Pročitajte ova dokumenta i razmislite”, prekinuo me je mirnim tonom i pružio mi fasciklu. “Vratiću se za dva dana po vaš odgovor.”

Nakon tih reči, ustao je polako, okrenuo se i otišao, ostavivši me da razmišljam o njegovoj ponudi.

Nakon što su me vratili u ćeliju, sedeo sam nekoliko minuta na krevetu, zamišljen, pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo. Zatim sam uzeo dokumenta i počeo da ih listam.

U papirima je bila opisana transplantacija glave izvedena na majmunima još 1970. godine. Taj medicinski zahvat nije bio uspešan zbog prekida kičmene moždine. Međutim, 2020. godine otkrivena je supstanca koja može da regeneriše nervno tkivo. Samo dve godine kasnije, obavljena je i prva uspešna transplantacija glave na čoveku.

“Kakve ovo ima veze sa gubitkom kilograma?” pomislio sam. A onda sam na poslednjoj stranici pročitao deo koji objašnjava proceduru kojoj bih ja trebalo da budem podvrgnut. Ako pristanem, dečakova glava će biti presađena na moje telo, dok će moja glava završiti na njegovom.

“Nema šanse!” povikao sam, privukavši pažnju stražara koji je prolazio pored moje ćelije.

“Mir!” viknuo je, nastavljajući svoj obilazak.

Stisnuo sam dokumenta u ruci i ponovo ih pažljivo pročitao. Ovog puta sam primetio dodatnu napomenu na dnu stranice:

“Ukoliko zatvorenik 2504 ne pristane da bude podvrgnut ovoj proceduri, njegova kazna će biti produžena sa dvadeset godina na doživotnu.”

Na kraju dokumenta stajao je potpis sudije koji je vodio moje suđenje.

“Doživotna...” prošaptao sam, dok su mi papiri ispali iz ruke na pod.

Nisam želeo da ostatak života provedem iza rešetaka. Istovremeno, želeo sam što pre da izađem i pokušam da povratim svoju porodicu... ili bar da spasim odnos sa ćerkicom, koliko god je to moguće. Ali... transplantacija glave...

Dva dana kasnije, čovek se vratio, tačno kako je i obećao, iako sam se nadao da ga više nikada neću videti.

“Da li si odlučio?” upitao me je čim sam seo.

“Jesam”, odgovorio sam kratko, nakon čega je zavladala tišina.

“...I? Pristaješ?”

“Da li mogu da dobijem još malo vremena da razmislim?” upitao sam tiho, iako sam unapred znao odgovor.

“Moraš sada da daš odgovor”, rekao je, ovog puta malo oštrijim tonom. “Pitaću te još jednom, i ako ne odgovoriš, smatraću da je tvoj odgovor ‘ne’. A znaš šta to znači za tebe. Dakle, da li pristaješ na proceduru opisanu u dokumentima koja su ti uručena?”

“...Pristajem”, promrmljao sam. “Transplantacija je već uspešno obavljana, a nakon operacije ću lako izgubiti kilažu. Samo želim ponovo da budem sa svojom suprugom i ćerkom.”

“U roku od nekoliko dana, doći će naši ljudi po tebe. Čuvari će biti obavešteni par sati pre našeg dolaska. Pokušaj da se odmaraš kako bi lakše podneo proceduru.”

Ustao je i otišao, ostavljajući me samog u ćeliji. Sedeo sam još neko vreme, razmišljajući o onome na šta sam upravo pristao.

Sledećih nekoliko dana bili su prava agonija. Nisam mogao ni da spavam, ni da jedem. Nisam imao snage čak ni da ustanem iz kreveta. A onda je došao taj dan.

Čuvar me je izveo iz ćelije, stavio lisice na ruke i poveo me pravo ka kombiju ispred zatvora. Pored vozila stajala su dvojica muškaraca. Kombi je bio potpuno beo, bez ikakvih oznaka ili registarskih tablica. Jedan od njih je otvorio zadnja vrata, a zatim su me uveli unutra. Jedan muškarac je seo pored mene, dok je drugi zatvorio vrata i ostavio nas u potpunom mraku.

“Put će trajati nekoliko sati. Iskoristi to vreme da se odmoriš,” čuo se glas iz kabine pre nego što je vozilo krenulo.

Sedeo sam tamo, zbunjen i preplašen, nadajući se da je sve ovo neka groteskna šala. Zamena glave? Ta ideja mi je bila potpuno neshvatljiva. Jesam li pogrešio što sam pristao? Ali šta sam drugo mogao da uradim? Odbijanje bi značilo doživotnu kaznu iza rešetaka, a ovako sam imao bar neku šansu – ma koliko mala ona bila – da živ izađem iz zatvora. Pokušavao sam da se smirim razmišljajući o svojoj porodici. To je jedino što me je održavalo.

Posle nekoliko sati vožnje, kombi se konačno zaustavio. Izveli su me napolje, i sve što sam mogao da vidim bila je beskrajna livada koja se prostirala na sve strane. Sa desne strane nalazila se velika kuća na dva sprata.

Teškim koracima sam krenuo ka kući. Na pragu je stajao čovek koji me je posetio u zatvoru. Držao je vrata otvorena i mirno me posmatrao.

Čim sam ušao unutra, skinuli su mi lisice i odveli do prostorije koja se nalazila u podrumu. Soba je bila opremljena računarima i medicinskom opremom, a u njenom centru stajala su dva operaciona stola. Na jednom od njih već je ležao dečak sa kojim je trebalo da zamenim telo.

“Hvala!” rekao mi je uz osmeh, pre nego što je skrenuo pogled, mirno čekajući da operacija počne.

Skinuli su sve sa mene, poveli me do drugog stola i rekli mi da legnem. A zatim su u prostoriju ušli doktori i hirurzi, već spremni da krenu sa operacijom. Poslednje čega se sećam bio je ubod igle u vrat i oštar, gotovo nepodnošljiv bol, koji je trajao samo nekoliko sekundi pre nego što sam izgubio svest.

Kada sam se osvestio, shvatio sam da više nisam u operacionoj sali. Ležao sam na krevetu u zatvorskoj ambulanti.

“Šta?!” povikao sam pokušavajući da pomerim telo, ali ništa nisam osećao.

“Budan je!” povikao je jedan od stražara.

“Šta se događa? Zašto sam ponovo ovde, u zatvoru?!” viknuo sam panično. “U dokumentima je pisalo da ću biti slobodan ako pristanem na operaciju…”

Prostorijom je odjeknuo glasan, podrugljiv smeh.

“Zar si stvarno mislio da ćemo ovakvog da te pustimo nazad među ljude?” nasmejao se jedan od čuvara. “Pogledaj se! Imaš preko sto pedeset kila, a glava ti jedva stoji na tom telu. Znali smo da se tamo neće mnogo potruditi oko prišivanja glave nazad. Već su nam vraćali zatvorenike u užasnim stanjima. Ali ti... tebe su baš unakazili!”

Njihov smeh je odjekivao dok sam očajnički pokušavao da pogledam svoje telo.

“Vidi ga, hoće da vidi kako izgleda!” nastavili su da se smeju i rugaju. “Nadam se da je vredelo što su ti isekli glavu. Evo, poštedećemo te – nekoliko dana nećeš morati da čistiš svoju ćeliju!”

“Prestanite! Potpisao sam ugovor u kom piše da ću biti oslobođen!” vikao sam, dok sam se borio da pomerim novo telo koje mi je bilo potpuno strano.

“Misliš da će taj papir nešto da ti pomogne? Da pomogne životinji kao što si ti? Čoveku koji je ubio svog najboljeg prijatelja – ispred sopstvene ćerke!“

Te reči su u meni probudile ogroman bes.

“Nisam ja životinja!“ viknuo sam iz sveg glasa. “Ja sam ubica životinje!”

U tom trenutku, kao da nisam bio svestan svojih postupaka, moje telo se naglo pridiglo. Zgrabio sam sto pored kreveta i razbio ga u paramparčad. Sledeće što sam znao, moja ruka je bila na glavi jednog od čuvara. Stegnuo sam svom snagom i smrskao mu lobanju. Ostali čuvari su izvadili pištolje i uperili ih u mene, ali nisu bili dovoljno brzi. Za samo nekoliko sekundi, svi su ležali mrtvi.

“Ne! Šta to radim? Stani!” vikao sam u panici, ali kao da nisam imao kontrolu nad sopstvenim telom. Krenulo je da juri kroz zatvor i kida na komade svakog na koga je naišlo. A ja sam samo sa užasom mogao da posmatram šta se događa.

Konačno, to telo je stiglo do glavnog hola, gde su se nalazila izlazna vrata.

“Ne! Ne smem da izađem napolje, među ljude!” ponavljao sam u sebi, panično pokušavajući da se zaustavim. Ali jednostavno nisam imao nikakvu kontrolu. Moje novo telo kao da je imalo sopstveni um.

Odjednom, prostorijom su odjeknuli pucnji - jedan za drugim. Osetio sam kako me meci pogađaju i pao sam na pod. Dok sam ležao, video sam grupu čuvara kako mi prilaze s uperenim pištoljima. “Zaustavili su me,” pomislio sam, i osetio olakšanje.

Mislio sam na svoju ćerku i suprugu. Rizikovao sam, i izgubio, ali barem će oni biti poslednji u mojim mislima. Začulo se još nekoliko pucnjeva. A zatim se haos pretvorio u potpuni mir.

“Tata…” To su bile poslednje reči koje sam čuo u svojoj glavi, dok sam zamišljao sliku svoje ćerke kako sa osmehom na licu trči pravo u moj zagrljaj.

Kiša je besno udarala o prljave, napukle prozore napuštene zgrade, dok je neprirodno crno nebo povremeno obasjavala oštra svetlost munja. Razrušene ulice i tlo mrtvog grada prekrivala je gusta, teška magla, iz koje su, osim gromova, dopirali jezivi jauci onih nesrećnika koji su se zatekli u njoj. Bilo je očigledno: naše vreme na ovoj planeti ističe.

Ulaz u zgradu se urušio, ostavljajući me zarobljenog u njenoj unutrašnjosti. Sve što sam sada mogao da učinim bilo je da kroz zamagljeno staklo posmatram kako planeta prestaje da bude naša. Odrastao sam u vremenu kada su ljudi svakih deset godina predviđali smak sveta. Ko je mogao i da pretpostavi da će se jednom ta predviđanja i ostvariti.

Neki su krivili naučnike, one koji su konstantno tragali za znakovima života u udaljenim delovima svemira. Drugi su tvrdili da, bez obzira na ta istraživanja, jednog dana bi nas život izvan našeg solarnog sistema svakako pronašao. Ko je bio u pravu, sada više nije važno. Vladavina ljudi na ovoj planeti se uskoro završava.

Dok sam sedeo u svojoj sobi, pitao sam se da li bih išta uradio drugačije da sam znao kakav nas kraj čeka. Moj život bio je prilično miran. Tiho i povučeno postojanje u svetu koji sam stvorio samo za sebe. Ljudi mi nikada nisu bili preterano zanimljivi, niti su privlačili moju pažnju. Sve što sam želeo, na ovaj ili onaj način, uspeo sam da ostvarim. Nisam mogao reći da sam bio najsrećniji čovek na svetu, ali nisam nosio ni neka velika kajanja.

Moja svakodnevica bila je balans između sreće i patnje. Zlatna sredina, bez većih uspona i padova. Neki bi možda rekli da takav život nije pravi život, već vešto izbegavanje istog. Ali ja u tome nisam video ništa loše.

Ponovo sam pogledao kroz prozor. Tamno nebo, išarano munjama, sada je delovalo kao da se polako topi stapajući se sa tlom. Kiša, koja je do malopre agresivno udarala o stakla, izgledala je kao da stoji u mestu – ili možda čak počinje da se vraća nazad ka nebu.

Usmerio sam pogled ka ulicama i u daljini, kroz gustu maglu, ugledao polomljene automobile i komade zgrada kako se polako odvajaju i uzdižu. Ceo prizor odavao je utisak kao da je nebo počelo da privlači sve ka sebi. Osećao sam kako gravitacija postaje sve slabija.

Odjednom sam začuo kucanje na vratima. Ignorisao sam ga. Nisam želeo da svoje poslednje trenutke delim ni sa kim. Međutim, kucanje je postajalo sve jače, pretvarajući se u lupanje. Ubrzo se začuo i glas starije žene iz stana preko puta.

“Komšija, molim te, otvori! Molim te... ne želim da umrem sama!”

“Ali ja želim,” tiho sam promrmljao. Ipak, shvativši da neće da odustane, nevoljno sam otvorio vrata. Bez reči je prošla pored mene i ušla u sobu, zauzimajući mesto pored prozora.

“Hvala ti,” prošaptala je jedva čujno, dok se spuštala na pod. Pribila je kolena uz grudi i obavila ih rukama, drhteći. Zatvorio sam vrata, prišao i seo pored nje.

“Nikada nisam pomislila da će se ovako završiti,” rekla je kroz suze. Pogledala me je sa očima punim nade, kao da sam ja mogao nešto da promenim.

“Zar vaš sin nije trebalo ovih dana da se vrati iz inostranstva i ostane kod vas?” upitao sam, više reda radi nego što me je to zaista zanimalo.

Neko vreme vladala je tišina. Potom me je tiho, gotovo stidljivo, upitala: “Ti nemaš dece?” Nisam odgovorio. Ionako je znala odgovor.

“Deca su jedino što vredi na ovom svetu,” nastavila je, kao da razgovara više sa sobom nego sa mnom. “Ja sam imala sina... ali, na žalost, poginuo je.” Njen glas je počeo da drhti dok se borila da sakupi snagu i ispriča priču do kraja.

“U početku sam osećala neizdrživ bol, ali posle toga... došao je osećaj velike sramote. Nisam uspela da izvršim svoju majčinsku dužnost. Nisam uspela da zaštitim svoje dete. I od stida, svima sam govorila da je otišao u inostranstvo da studira.”

Reči su joj se pretvorile u jecaje. Držala se za grudi, kao da pokušava da obuzda bol koja ju je preplavljivala. “Sine...” nastavila je kroz plač. “Svi na kraju ostajemo sami. Vidim da si se ti pomirio s tim. Čak i moja prijateljica, koju je ćerka napustila kada joj je bila najpotrebnija, uspela je da pronađe način da ide dalje. Sakupila je snagu, pobedila bolest... a onda je odlučila da putuje. Obilazila je mesta o kojima je oduvek sanjala. Uspela je u tome da pronađe sreću. A ćerku kao da nikada nije ni imala.“

Na trenutak se umirila. Pogledala me je pravo u oči i tihim tonom izgovorila: “Imali porodicu ili ne, svi na kraju ostajemo sami.”

U tom trenutku začula se jaka eksplozija. Zgrada preko puta naše počela je da se lomi. Gravitacija je postala toliko slaba da ni ja više nisam uspevao da zadržim noge na tlu. Pogledao sam ka komšinici koja je u suzama posmatrala uništenje našeg sveta kroz prozor. Uhvatio sam je za ruku i privukao ka sebi. Iako sam većini ljudi delovao kao hladna, povučena osoba, što većim delom i jesam bio, razumeo sam i ja osećaj usamljenosti. Zajedno smo gledali kroz prozor dok najzad kroz oblake nisu počela da se probijaju stvorenja za kojima smo toliku dugo tragali. Život van našeg sunčevog sistema.

Čuo sam komšinicu kako tiho izgovara molitvu. Sklopio sam oči i čekao da se sve ovo konačno završi. Ova planeta više nije bila naša. Možda nikada to nije ni bila... Sve ovo... sve ovo se dogodilo samo zato što smo želeli da budemo malo manje usamljeni u beskonačnom univerzumu.

Osoba čiji se izgled neprestano menja trenutno se nalazi u zgradi na adresi Liama Grejsona 1. Stanari se mole da ostanu smireni i da ne otvaraju vrata nikome dok ne bude zvanično saopšteno da je zgrada ponovo bezbedna.

Ovo je bila vest na televiziji koju neumorno pratimo otkako se pojavilo biće koje može da menja svoj izgled. Kažu da je reč o osobi, ali niko od nas u to nije poverovao. Samo dan nakon što se na nebu pojavio crveni bljesak, mediji su počeli da upozoravaju građane da ulice više nisu sigurne i da je uveden karantin do daljnjeg. Ubrzo su počeli da stižu izveštaji o tom... čemu god da je bilo reč. Ljudsko biće, to sigurno nije.

Zaključala sam vrata jer se to stvorenje po rečima voditelja trenutno nalazi na mojoj adresi. Uplašena sam, ali ne od samog stvorenja, već zato što znam proceduru za ovu situaciju. Za koji minut doći će čovek u zaštitnom odelu sa gomilom oružija i pokušaće da identifikuje ko je od nas uljez. Ali naravno to neće uspeti, što znači da će krenuti redom da ubija svakoga u zgradi nadajući se da će ovoga puta uspešno ubiti i to stvorenje.

Bila sam sama kod kuće. U zgradi je vladala mrtva tišina. Svi smo osluškivali. Najpre su se čula ulazna vrata zgrade, a zatim prepoznatljiv zvuk zaključavanja posebne brave koju je postavljao čovek koga smo zvali Istrebljivač.

Sada smo svi bili zarobljeni - sa stvorenjem i Istrebljivačem, čiji je plan očigledno bio da nas eliminiše jednog po jednog. Čulo se kucanje na vratima prvog stana u prizemlju. Vrata su se otvorila, a zatim je odjeknuo pucanj. Naši najgori strahovi su se obistinili. U roku od petnaest minuta svi ćemo biti mrtvi, pomislila sam. Počela sam panično da kružim po stanu. Bila sam mlada, nisam želela da umrem. Ne ovako. Ne da budem ubijena! Možda, ako budem ljubazna i pokušam da mu objasnim da nisam ona koju traži...

Misli mi je prekinulo tiho, gotovo nesigurno kucanje na ulaznim vratima. „Ne!“ vrisnula sam u panici.

„Komšinice,“ začuo se tihi glas. „Molim vas, otvorite.“

Potrčala sam ka vratima i pustila komšiju unutra. „Još uvek je u prizemlju. Dok stigne do trećeg sprata, možda ćemo uspeti da smislimo način da izbegnemo smrt,“ šapnuo je, glas mu je drhtao od straha. Bio je vidno preplašen. I sam je znao da nećemo živi da napustimo ovu zgradu. Zatim se ponovo začuo pucanj - drugi po redu. Nedugo zatim, odjeknuo je i treći.

Naslonila sam se na zid i krenula da plačem. “Ne želim da umrem!” jecala sam kroz suze. Komšija mi je prišao, zagrlio me, pokušavajući da me umiri, ali oboje smo znali da nam nije preostalo ništa drugo osim da čekamo smrt.

“Ne brini,” govorio je mirnim glasom, iako je i sam jedva kontrolisao strah. “Još imamo vremena da nešto smislimo.”

Duboko sam udahnula, pokušavajući da se umirim. Bio je u pravu. Dvoje nas je. Znamo da razgovor s Istrebljivačem neće ništa rešiti, ali možda ćemo uspeti fizički da ga savladamo.

Prema zvucima koji su dopirali iz hodnika, trenutno je bio na prvom spratu. “Imam noževe u kuhinji...” prošaptala sam.

“Da, noževi... vredi pokušati,” odgovorio je komšija, sve preplašeniji, ali odlučan da zadrži pribranost koliko god je mogao.

Ponovo su odjeknuli pucnji, praćeni jezivim vrištanjem iz stanova na spratu. Potrčali smo u kuhinju i dohvatili noževe. Znali smo da su nam šanse protiv profesionalnog Istrebljivača gotovo nikakve, ali nismo želeli da čekamo smrt bez borbe.

“Imaš li rakije?” upitao me je, gledajući ka visećim delovima.

“Imam,” odgovorila sam, vadeći prašnjavu flašu rakije koju mi je moj pokojni otac doneo pre desetak godina. Otvorila sam je, i oboje smo počeli da pijemo.

“Nikad nisi ubio nekoga?” upitala sam ga dok me je oštar ukus rakije polako smirivao.

“Nisam,” odgovorio je i uzeo još nekoliko gutljaja. Zatim je spustio flašu na sto i snažno stegao nož. “Blizu je,” rekao je drhtavim glasom, gledajući ka ulaznim vratima.

Koraci Istrebljivača čuli su se u hodniku dok se lagano penjao ka našem spratu. Prišli smo vratima, napeti, čekajući.

“Imamo samo jednu šansu,” šapnuo je i stavio ruku na bravu, dok je drugom čvrsto držao nož, spreman da napadne čim vrata budu otvorena. Tada se začulo kucanje na vratima njegovog stana.

Pogledali smo kroz špijunku. Istrebljivač je nekoliko puta pokucao, a zatim razvalio vrata i ubacio suzavac unutra. Sačekao je trenutak, ali pošto niko nije izašao, niti se čuo ikakav zvuk koji bi ukazao da se u stanu neko nalazio, polako se okrenuo ka mojim vratima.

Dok smo posmatrali kako nam se približava, svaka sekunda se činila kao večnost. “Ne mogu ja ovo,” jecala sam, stežući nož obema rukama. Komšija nije progovarao, bio je potpuno usredsređen na napad.

Kada je Istrebljivač konačno stigao do mojih vrata, jedino što sam čula bio je zvuk naglog otvaranja vrata, zatim komšijin vrisak, i trenutak kada mu je nož zario pravo u grudi. Ali, kao da to nije imalo nikakvog efekta. Istrebljivač je pružio ruku, zgrabio ga za vrat, mirno izvukao pištolj i upucao direktno u glavu.

“Ne!” vrisnula sam. U panici sam ispustila nož, pala na pod, i puzeći krenula da se odmičem od vrata. “Molim vas, nemojte mene!” plakala sam iz sveg glasa, potpuno nemoćna da učinim bilo šta. Ali, Istrebljivač kao da me nije ni primetio. Ubrzo sam shvatila i zašto. Njegova misija je bila završena. U ruci kojom je držao komšiju sada se nalazila neka potpuno druga osoba. A ta osoba je pred mojim očima počela da menja svoj izgled.

Taj prizor me je potpuno paralisao. Nikada u životu nisam videla nešto slično. Istrebljivač je bacio to stvorenje na pod i nastavio da puca u njega, sve dok biće nije prestalo da se pomera. Zatim se spustio, izvukao providnu vreću i polako počeo da ubacuje telo unutra. Kada je završio, podigao je pogled ka meni.

“Molim vas, ostanite mirni. Pomoć je na putu,” rekao je potpuno mirnim tonom. Potom je ustao, prebacio vreću preko ramena i izašao, ne osvrnuvši se. Ostala sam sama, prestravljena, i ubrzo sam izgubila svest.

Sledeće čega se sećam jeste vađenje krvi u ambulantnim kolima. Posle serije pregleda, smeštena sam u novi stan, dok je zgrada u kojoj sam živela srušena. Naši životi su se vratili u normalu, ali nikada nismo saznali šta je to stvorenje zapravo bilo i odakle je došlo. Niti da li će se ikada ponovo pojaviti.

Da li ste se ikada zapitali kako bi izgledao život u kojem ste vi najbolja verzija sebe? Da li vam je dosadilo da svakodnevno budete okruženi istim licima i istim razgovorima, koji vas ostavljaju praznima? Možda vas vaš odraz u ogledalu više ne inspiriše? Ili osećate da vas sopstvene misli sputavaju, kao da ste zarobljeni u mentalnim okovima? A možda samo želite da postanete neko drugi, na nekom drugom mestu? Ako ste se pronašli u bilo kojoj od ovih situacija, imamo odličnu vest za vas!

Naša kompanija vam nudi revolucionarna, jednostavna i trajna rešenja za sve vaše muke. Ne verujete? Pogledajte samo nekoliko načina na koje možemo promeniti vaš život iz korena i učiniti vas srećnijim, boljim i zadovoljnijim nego ikada pre.

Zdravlje i fizički izgled

Da li vam je dosta dosadnih dijeta i mukotrpnih treninga? Da li ste umorni od neprestanog brojanja kalorija, beskrajnih porcija zelene salate i zamornih dana u teretani koji ne donose željene rezultate? Naša kompanija ima rešenje! Nudimo vam inovativne metode koje će vas osloboditi ovog tereta.

Naš asortiman obuhvata tablete koje eliminišu sve nepotrebne kalorije pre nego što se pretvore u masne naslage. Ukoliko je gutanje tableta nešto što je previše naporno za vas, u ponudi imamo i opciju presađivanja vaše glave na telo profesionalnog sportiste ili modela.

Želite atletski izgled bez truda? Mi smo tu da vaš san pretvorimo u stvarnost!

Produženi dani

Da li se osećate kao da nemate dovoljno vremena za sve svoje obaveze? Kao da sat uvek kuca prebrzo, a vi ste stalno u trci s vremenom? Naša kompanija razume koliko je dragocen svaki trenutak, zbog čega vam nudimo Hrono Relative tablete koje usporavaju vašu percepciju vremena, omogućavajući vam da završite više zadataka u kraćem vremenskom periodu, bez stresa i žurbe. Zamislite svet u kojem imate vremena za sve – posao, porodicu, hobije i opuštanje. To je sada moguće uz Hrono Relative! Recite zbogom danima koji traju dvadeset i četiri sata!

Umetnički izražaj

Da li ste oduvek sanjali da postanete poznati umetnik – pisac, slikar ili muzičar? Ali jednostavno ste rođeni bez ikakvog talenta, a istovremeno osećate krivicu zbog korišćenja veštačke inteligencije? Naša kompanija vam nudi jedinstvenu priliku da ostvarite svoj puni potencijal!

Kroz naše dugoročne kurseve, koji traju od trideset do pedeset godina, osposobićemo vas da postanete najpoznatiji umetnik modernog doba. Uspeh je zagarantovan – mi ne priznajemo neuspeh!

Mentalno unapređenje

Da li ste nezadovoljni načinom na koji vaš um funkcioniše? Plašite se da ćete ispasti glupi u društvu i puni ste nesigurnosti? Možda ste pokušavali kratkoročna rešenja poput alkohola, ali ona više ne deluju? Naša kompanija ima savršeno rešenje za vas!

Ugradnjom jednostavnog čipa u vašu glavu, vaš mozak će dobiti direktan pristup našoj najnovijoj 6-J mreži. Ovaj čip ne samo da će povećati vašu inteligenciju, već će vam omogućiti i momentalan uvid u sve informacije koje su vam potrebne.

A to nije sve! Ako se odlučite za ovu uslugu do kraja godine, dobijate i dodatni čip koji će vam poboljšati vid – potpuno besplatno! Ugradite čip danas i postanite najpametnija osoba u prostoriji.

“Melior vos in melius cras!” - “Bolji vi u bolje sutra!” To je moto naše kompanije koja za cilj ima da pomogne ljudima koji jednostavno ne umeju da pomognu sami sebi.

Kako započeti?

Sve što treba da uradite jeste da podignete manji kredit u iznosu od devetnaest hiljada evra i uplatite na naš žiro račun. Nakon toga, jedan od naših ljubaznih, prezadovoljnih radnika će vas pokupiti i odvesti na mesto gde ćete ostvariti sve svoje snove.

Nemate novca ili niste u mogućnosti da podignete kredit? Nikakav problem! Nudimo poseban program za finansijski neostvarene osobe. Sve što treba da uradite jeste da nam pošaljete mejl s naznakom “Pomoć za nesrećne bez sredstava.” Naš tim će vas kontaktirati i zakazati potpisivanje ugovora.

Ugovor je jednostavan: radićete za nas narednih trideset godina bez nadoknade, nakon čega ćete biti unapređeni u korisnike naših premium usluga.

Zašto čekati? Vaš novi život je na dohvat ruke. Ne dozvolite da vas trenutna situacija sputava. Uz našu pomoć, vi možete postati osoba kakva ste oduvek želeli da budete – bolja, srećnija i uspešnija. Kontaktirajte nas već danas i zakoračite ka boljem sutra. Jer mi verujemo u vas – i znamo da je vaš potencijal beskonačan.

Kompanija “AlterEvo” nudi sve to i više! Jer vi zaslužujete najbolje!