Ponor van vremena

U našem malom, bezimenom selu, od tek dvadesetak kuća razbacanih kao da su slučajno ispale iz ruku nekog senilnog boga, koje je sa svih strana okruživala naizgled beskrajna šuma, ljudi su pričali čudnu priču. O jednom čoveku koji je nekada davno jednostavno otišao iz sela. Nikada se više nije vratio. Barem ne kao isti čovek.

Niko nikada nije saznao zašto je otišao. Kažu da je samo jednog dana ustao i krenuo, kao da ga je nešto pozvalo. Hodao je satima, možda i danima, sve dublje u šumu. Što je dalje išao, svet je postajao tiši. Prvo su utihnule ptice. Zatim vetar. Na kraju, čak ni njegovo sopstveno disanje više nije imalo zvuk. Kao da je tišina progutala sve oko njega.

I baš tada, kažu, zemlja se otvorila. Tlo se raspuklo i progutalo ga.

Padao je dugo, i dok je tonuo u bezdan, njegovo telo je počelo da se menja. Najpre je postao mladić, zatim dečak od deset, potom od pet godina... Na kraju - tek rođena beba. A onda ništa. Mrak.

Probudio se pored iste te pukotine, ali on više nije bio isti. Imao je telo deteta, starog jedva godinu dana, a um odraslog čoveka. Sećao se svega. Nije zaplakao. Samo je otpuzao.

To je bila jedna od onih priča koju su ljudi iz našeg sela prepričavali unedogled. Selo je bilo skromno, istrošeno i sivo, ali bogato pričama, mitovima i čudnim verovanjima. Učili smo ih od najranijih dana, kao što drugi uče molitve ili pravila ponašanja. Meštani su sate provodili u razgovorima, kao da im je najveća obaveza bila da svakog dana izmisle novu priču, novo sujeverje.

Za planinu Zurvanov očnjak koja se nalazila na tridesetak kilometara od našeg sela, govorili su da njen oštar, zastrašujuće uspravan vrh nije ništa drugo do zub palog stvorenja - bića toliko moćnog da je moglo da upravlja samim tokom vremena, čiji je pad bio propraćen zaglušujućom bukom i blještavim belim svetlom. Verovalo se da je deo njegove moći i dalje zarobljen u tom kamenom očnjaku. To je, po njima, bio razlog što se planina od podnožja do vrha večito nalazila pod snegom. Dok su se godišnja doba menjala svuda unaokolo, Zurvanov očnjak je ostajao zamrznut u nekoj drugačijoj stvarnosti.

Ali ja... ja nikad nisam pripadao tom svetu - svetu slepog verovanja. Još kao dete, dok su se drugi igrali rata i izmišljali čudovišta u senkama, ja sam se radije zatvarao u sobu sa knjigama. Sanjao sam da budem - ne heroj, ne astronaut, ne fudbaler - nego štreber. Onaj koji razume. Onaj koji traži i nalazi dokaze. Gutao sam debele knjige o svemiru, prirodi, ljudskoj svesti, sve što sam mogao da pronađem. Dok su moji vršnjaci razmišljali o tome kako da uvežbaju izvođenje penala, ja sam pokušavao da razumem smisao postojanja, i to pre nego što sam naučio da vežem pertle.

Moje selo bilo je puno bajki. Ali ja sam želeo istinu. Lutao sam uskim sokacima i posmatrao biljke koje su rasle između kamenih ploča, jurio insekte, beležio njihove oblike, boje, kretanja... I u svemu tome nisam bio sam.

Iako je to delovalo kao čudo - pronaći još jedan racionalan, radoznao um u mestu gde je sujeverje bilo zakon - nekoliko kuća dalje od moje živeo je Edvard. Dečak koji je, poput mene, bio željan odgovora. Njega su davno ostavili na pragu jedne kuće, a ljudi koji su ga tamo pronašli imali su dovoljno srca da ga zavole i podignu kao da je njihov rođeni sin.

Nas dvojica smo se odmah prepoznali. Po načinu na koji smo postavljali pitanja. Po tišini u kojoj smo zajedno posmatrali svet. Verovali smo da u svom ovom haosu i lepoti mora postojati neki dublji smisao.

Izvodili smo razne eksperimente. Neke naivne, neke opasne, a neke zapanjujuće uspešne. Jednog dana smo otkrili da topljenjem stiropora u acetonu može da se dobije gusta, gnjecava smesa, koja se može oblikovati poput plastelina. Kad se osuši, postajala je neverovatno čvrsta - tvrđa čak i od plastike. To otkriće je u našim očima izgledalo kao da smo pronašli rupu u zakonima fizike... Bili smo previše mladi, ali iskreno smo verovali da ćemo upravo nas dvojica otkriti najdublje tajne sveta u kojem smo postojali.

Međutim, svet je imao drugačije planove za nas.

Nakon što sam završio osnovnu školu, moji roditelji su primili poziv od Instituta za Regenerativnu Kogniciju, poznatijeg kao IRK, jer sam tokom školovanja pokazao natprosečnu inteligenciju u odnosu na svoje vršnjake. Ponosni i bez mnogo razmišljanja, odmah su prihvatili ponudu.

Već sledećeg meseca stigao sam u Institut koji se nalazio u podnožju mistične planine Zurvanov očnjak. Pri prvom pogledu na građevinu, zastao mi je dah. Izgledalo je kao da lebdi u vazduhu, iznad provalije čije se dno nije moglo nazreti. Do nje su vodila tri masivna metalna mosta, koja su zapravo bila jedini držači ove zapanjujuće građevine. Zgrada je imala četrnaest spratova koji su se uzdizali u visinu, dok se dodatnih pet nalazilo ispod nivoa mostova. Kroz celu strukturu prolazila je ogromna cev, kojoj se u dubinama pukotine nije znao kraj. Konstrukcija je bila izrađena od glatkog belog materijala koji je više podsećao na metal nego na kamen ili beton. Pogled na ovu impozantnu građevinu koja je delovala kao da levitira, izazivao je u meni neopisivo divljenje. Moji roditelji, s druge strane, ostali su potpuno smireni, kao da su ovakvu arhitekturu već viđali bezbroj puta.

Na samom ulazu, u holu Instituta, dočekala nas je ogromna metalna statua odraslog čoveka bez lica koji se nalazio u sedećem položaju. Na jednom kolenu držao je dečaka, otprilike mojih godina, dok je na drugom držao bebu.

Neobičan prizor, pomislio sam, već preplavljen utiscima. Sve je delovalo kao san. Čak ni činjenica da je sneg ovde padao neprekidno, tokom cele godine, nije umanjivala moje uzbuđenje. Postaću deo zajednice u kojoj će me okruživati beskrajno znanje.

Naravno, Edvard je takođe bio primljen na ovaj Institut. Čak smo se izborili i za to da delimo sobu. Ne mogu ni da izbrojim koliko smo noći proveli budni, čitajući naučne knjige i vodeći duge rasprave o onome što smo saznavali.

“Ljudsko oko može da vidi elektromagnetne talase samo u vidljivom spektru, u opsegu talasnih dužina od približno 430 THz do 790 THz, što čini svega 0,0035% celokupnog elektromagnetnog spektra. To znači da je preko 99,99% elektromagnetnog spektra nevidljivo za ljudsko oko.” - Edvard bi čitao naglas iz knjige svog idola, Dr. Vilijama - naučnika kojeg, nažalost, ni on ni ja nikada nećemo upoznati, jer je živeo mnogo pre našeg vremena. Ipak, tokom svog života napisao je niz knjiga posvećenih naučnim istraživanjima, koje su često prelazile granice fantastike, podstičući nas da razmišljamo na načine na koje možda nikada ne bismo.

“Ljudsko oko ne može da vidi infracrvene talase, ultraljubičaste zrake, radio-talase koje koriste telefoni, Wi-Fi i radio-stanice, kao ni X-zrake i gama-zrake...” nastavio bi, a zatim bismo proveli celu noć razmišljajući o nevidljivom svetu koji nas okružuje.

Dok sam se ja neko vreme privikavao na život daleko od roditelja, Edvardu su sve te promene dolazile sasvim prirodno. Odrastao je u hraniteljskoj porodici. Svoje biološke roditelje nikada nije upoznao, niti ga je to zanimalo. Umesto da traga za svojim poreklom, posvetio se traganju za znanjem, želeći da otkrije što je više moguće o svetu u kome živimo. A ova ustanova mu je pružala upravo ono što mu je bilo najvažnije - priliku da uči.

Prvih nekoliko godina su nas zatrpavali znanjem iz najrazličitijih oblasti, bez usmeravanja na samo jednu disciplinu. Međutim, vremenom smo počeli da primećujemo promenu. Naša obuka je sve više podsećala na vojnu. Povremeno su nam predavali o inženjerskoj konstrukciji oklopnih vozila, ali su predavanja ubrzo uključila i sastavljanje oružja. Fizički treninzi postajali su sve učestaliji i zahtevniji.

Nakon šest godina, konačno su nas podelili u dve grupe. Jednu koja će se baviti istraživanjem nečega što su nazivali „neurokontinuitet”, dok će druga proći pravu vojnu obuku, pripremajući se za odbranu postrojenja. Nažalost, završio sam u drugoj grupi, dok je moj prijatelj Edvard poslat u sektor za istraživanje. Od tog trenutka, kontakt između grupa postao je strogo zabranjen i prvi put sam se zaista osećao usamljeno.

Neki su pokušali da napuste Institut. Međutim, svi bi se vratili već sledećeg dana, tihi, bezizražajnog lica, i bez pogovora nastavljali sa obukom. Njihova prisutnost više nije bila ista, jedva da su komunicirali sa bilo kim. Još uvek pamtim reči jednog od njih, izgovorene tihim, gotovo bezosećajnim glasom nakon povratka iz sobe za razgovore: “Samo istrajnost održava život. Odustajanje znači smrt.”

Hteo sam da ga pitam šta tačno pod tim misli, ali nisam stigao. Nakon tih reči, više ga nikada nisam video. Jedan od kolega mi je rekao da je poslat na četrnaesti sprat, gde mu je dodeljeno specijalno zaduženje. Ali, o kakvom zadatku je reč, niko nije znao.

Vremenom smo svi shvatili neizgovorenu istinu - više nikada nećemo napustiti Institut. Mogli smo samo da se nadamo da će nam uskoro biti rečeno za šta nas tačno pripremaju.

Seo sam na krevet u tišini, zureći kroz prozor u metalni most prekriven debelim slojem snega. Za nekoliko sati mi je počinjala smena i morao sam da umirim misli kako znam i umem. Ali mir nije dolazio.

Upalio sam televizor koji je bio zakačen odmah iznad vrata i krenuo, po ko zna koji put, da gledam emisiju o istraživaču koji je silazio sve dublje i dublje u ambis iznad kojeg se nalazio naš Institut, u nadi da će otkriti šta se nalazi na njegovom dnu... Ako ikada bude stigao do njega. Već deset godina ga gledam kako se spušta u tu prokletu rupu. A u ovoj ustanovi samo je taj kanal bio dostupan. Ili su prenosili ovog nesrećnika koji je istraživao bezdan ispod nas, ili reklamu koja je tvrdila da je IRK Institut najbolje mesto na kojem ljudsko biće može da se nalazi. Moja reakcija na obe stvari bila je ista - prevrtanje očima. Televizor je bio uključen čisto da, eto, ne bude potpuna tišina u sobi. Bio je dobar za skretanje pažnje sa misli koje je ovo mesto budilo. Mada, danas nije naročito pomagao. Moj pogled stalno je skretao sa ekrana ka prozoru.

Možda sam duboko u sebi priželjkivao neki znak da nisam potpuno zarobljen u monotoniji ovih zidova, da se ipak nešto može promeniti. Bio je to onaj tihi očaj koji te natera da tražiš smisao čak i u običnoj pahulji koja pada sporije nego inače. I upravo tada, kada sam najmanje očekivao, nešto je zaista privuklo moj pogled.

Na ivici mosta zapazio sam siluetu ženske osobe. Naglo sam ustao i prišao prozoru, uveren da mi se priviđa. U ovo doba dana izlazak napolje nije bio dozvoljen. Napregao sam oči i ugledao devojku u stražarskoj uniformi, istoj onoj koju sam i ja nosio. Pogledala je ka prozoru, i na trenutak mi se učinilo da su nam se pogledi sreli. Instinktivno sam se povukao u stranu, kao da želim da izbegnem da me vidi.

“Zašto se skrivam?” pomislio sam i tiho se nasmejao. Nije zabranjeno gledati kroz prozor.

Ponovo sam provirio napolje. Devojka je još uvek bila tamo. Gledala je pravo u mene.

Neočekivano, obuzeo me je čudan osećaj - mešavina straha i nostalgije. Steglo me je u grudima dok mi se dah ubrzavao, a u sledećem trenutku pritisak u grudima postao je neizdrživ.

“Šta... se događa?” prošaputao sam, boreći se za vazduh. Ponovo sam pogledao kroz prozor - ali sada je napolju bio potpuni mrak.

“Zar je već pala noć?”

Okrenuo sam se prema satu, zabrinut da sam možda propustio početak smene... ali više nisam bio u svojoj sobi.

Stajao sam na mostu, a devojka je stajala prekoputa mene, uplakana i krvava. Njeno lice delovalo mi je poznato, iako sam siguran da je nikada ranije nisam video. I pre nego što sam stigao da je upitam bilo šta, okrenula se i pobegla u šumu.

Bol u grudima potpuno je nestao. Nisam osećao ni hladnoću, iako sam stajao u snegu. Zapravo... nisam osećao ništa.

“Da li trenutno ležim onesvešćen na podu svoje sobe?” pomislio sam. Ne verujem da sam uspeo da zaspim dok sam gledao kroz prozor...

Osvrnuo sam se oko sebe, ali Instituta više nije bilo. Samo beskrajna tama i grane koje su iz nje izranjale. Šta sada? Jedino što mi je preostalo bilo je da krenem za devojkom i da se nadam da ću se uskoro osvestiti.

Korak po korak, probijao sam se kroz dubok sneg. Tama se sve više širila, gutajući prostor oko mene. Ponekad mi se činilo da hodam satima, a onda bi me preplavio osećaj da nisam hodao ni pola minuta. I tada sam osetio nešto tvrdo pod mojim nogama. Spustio sam pogled i ugledao crvenu mrlju u snegu. Krv?

Sagnuo sam se, prstima razgrćući sneg, pokušavajući da otkrijem šta sam nagazio. I posle samo par poteza iz slojeva snega izvirila je mala crvena zaleđena ruka. Vrisnuo sam i pao na zemlju.

“Šta se ovde dešava? Zašto vidim sve ovo? Zašto se ne budim?!”

Udarao sam se po glavi i grudima, pokušavajući da se trgnem, ali moje ruke kao da su prolazile kroz mene. U tom trenutku sneg je počeo da se topi, otkrivajući ono što se nalazilo ispod njega - dva zgrčena, krvava fetusa. Refleksno sam poklopio rukom usta, osećajući nalet mučnine. I tada se iza mene začuo ženski glas.

“Pogledaj šta nam rade, Mateja... A ti i dalje želiš da ostaneš ovde.”

“Ja nisam Mateja!” vrisnuo sam, okrećući se ka njoj, a ona je samo mirno stajala držeći u rukama majušna tela koja su se do malopre nalazila na zemlji.

Edvard... Znam, nismo se videli četiri godine, ali zar je moguće da se osoba toliko promeni? Na trenutak sam čak počeo da se pitam da li je to uopšte onaj isti dečak s kojim sam odrastao u selu. Ovaj Edvard bio je potpuno hladan... Možda se samo bojao kamere koja nas je neprestano snimala. Ipak su kontakti između različitih grupa ovde bili strogo zabranjeni.

Spustio sam glavu, boreći se da ne vrisnem. Ovo prokleto mesto! Ova prokleta uniforma! Sve manje sam nalazio razloge da ne bacim oružje i ne raspadnem se u suzama. Šta je najgore što može da mi se desi? Da me pošalju na taj četrnaesti sprat? Neka me pošalju. Šta god da se tamo nalazi, ne može biti gore od ove tišine, ovog osećaja usamljenosti koji mi zadaje neizdrživu bol.

Samo želim da se vrate stari dani. Da ponovo imam snove. Da ponovo imam prijatelje. Ili barem jednog...

Stezao sam pušku sve jače, kao da će mi stisak pomoći da izdržim do kraja smene. „Molim te, samo izdrži do jutra,” ponavljao sam u sebi, zureći kroz prozor u nepreglednu tamu kroz koju je provejavao sneg.

A onda je napokon svanulo. Vrata lifta su se otvorila, i moj kolega je stupio u hodnik da preuzme smenu. Jedva sam se suzdržao da ne utrčim u lift, želeći da što pre stignem u svoju sobu, uvučem se u krevet i isplačem sve što sam godinama potiskivao.

Ali, čim sam zatvorio vrata, suze su nekontrolisano krenule da se slivaju niz moje lice. Pokušao sam da se saberem, strahujući da me neko od kolega ne vidi u ovakvom stanju. Ovde su emotivni ispadi - kako smo nazivali svako ispoljavanje osećanja - smatrani neprihvatljivim znakom slabosti.

Na sreću, kada se lift zaustavio, hodnik mog sprata bio je potpuno prazan. Podigao sam ruku do čela u pokušaju da sakrijem lice koliko god je to bilo moguće, ne bih li izbegao poglede nadzornih kamera, i žurnim korakom sam došao do vrata moje sobe. „Otvori se,” prosiktao sam kroz zube, nespretno pokušavajući da provučem karticu kroz prorez na vratima.

U tom trenutku začuo sam korake iza sebe, a zatim i poznati glas: „Teška noć?”

Trgao sam se i podigao pogled okrećući se. Bio je to Edvard. „Nemaš pojma koliko,” odgovorio sam sa osećanjem olakšanja. Bes i nemoć su momentalno isparili iz mene. Otvorio sam vrata i pozvao ga rukom da uđe unutra.

„Znaš da su okupljanja zabranjena,” rekao je, odbijajući moj poziv. „A i onako imam previše posla.”

Edvard... Ovu verziju Edvarda sam već prepoznavao. Blago nasmejan, sa pogledom koji je stalno lutao, kao da je neprestano ispitivao i proučavao sve oko sebe. Znao sam da ne smemo previše da se zadržavamo u hodniku, ali nisam želeo da ovaj put propustim priliku da saznam nešto više. Edvard je ovde bio deo tima koji je imao pristup podacima o kojima sam ja mogao samo da sanjam.

„Šta se tačno nalazi u ovoj ustanovi, Edvarde?” upitao sam ga. „Predugo smo ovde zatvoreni, a ja još uvek ne znam ni šta čuvamo... niti zašto je to što čuvamo toliko važno.”

Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina. Zatim ju je Edvard prekinuo, pažljivo birajući reči.

„Znaš li šta je najvrednija stvar u celom univerzumu?”

„Ne,” odgovorio sam, zbunjen pitanjem koje nisam očekivao. „Novac? Zdravlje?” krenuo sam da nabrajam.

„Vreme,” prekinuo me je. „Vreme je najvrednija stvar u celom univerzumu. I onaj ko ga kontroliše, kontroliše sve.”

Bio sam potpuno zatečen odgovorm.

„Ali... vreme niko ne može da poseduje. Vreme nije fizički prisutno...”

„Ali jeste,” ponovo me je prekinuo. „Baš kao i sve ostalo, i vreme postoji u fizičkom prostoru, samo što je sačinjeno od materije koju ljudsko oko ne može da vidi. Dr Vilijam je godinama pokušavao da je opiše u svojim beleškama, ali i on je bio samo čovek. Sve što je mogao da uradi jeste da nagađa.”

„Hoćeš da kažeš da smo... zarobili vreme?” upitao sam ga, već naslućujući odgovor, ali Edvard se jednostavno odmakao od mene i uplašeno pogledao niz hodnik. „Već sam ti previše rekao,” odgovorio je i brzim hodom otišao.

Ušao sam u svoju sobu, tiho zatvorio vrata i seo na krevet. U tom trenutku, jedino mi je bilo važno to što sam ga ponovo video. Da li je zaista pokušavao da mi kaže da smo uspeli da bukvalno uhvatimo vreme? Zvučalo je nemoguće, ali... sada to nije bilo bitno. Umor me je polako sustizao.